SKIPOVAC

Skipovac se jos uvek oporavlja od ratnog stradanja, i nije realno ocekivati da ce nekada biti vracen onaj sjaj, koji je imao osamdesetih godina proslog stoleca.
Cak i bez rata, Skipovac je bila zahvatila kriza stanovnistva, znaci da su mladje generacije,bez razmisljanja odlazile u beli svet, za belim kruhom, ali ne i zdravim i slatkim kakav je bio domaci, na svojoj njivi zaradjen.
Ne treba zaboraviti , da su u toj, osmoj deceniji dvadesetog stoleca, gradovi vec bili osetili,uveliko osetili krizu, a da bi ju ublazili, setili su se sela,svojih njivica, bascica, i pohitavsi da proizvedu hranu na svojoj njivici, povukli su za sobom prijatelje i komsije, koji su od seljaka poceli kupovati sve ono sto su kupovali u gradskim piljarama, i na pijaci.
Prednost trgovanja kod kuce,omogucila je obema stranam vecu povoljnost, sto se znatno osetilo u zivotnom standardu Skipovljana.
Da je u Skipovcu otkriven rudnik zdrave i jeftine hrane, proculo se unaokolo, a lokalni radio i bilteni su, isto to potvrdjivali. Danas Skipovac postoji, rodan i plodan, ali i kao oaza mira i cistoce.
Lako je prepoznati da Skipovackom cestom ,svakodnevno prolaze skipovljani, koji dolaze sa svih strana sveta, da posete svoje ognjiste, grobove predaka i najmilijh,da daruju crkvu u kojoj su krsteni.
A mi, koji smo ovde, u blizoj okolini Skipovca, mi smo duzni da hrabrimo obeshrabrene, da odlazimo u Skipovac, na izlete, na druzenja, da obradimo poneku njivicu, posadimo vocku. Sve to po mogucnostima, ali, ne smemo zaboraviti kako je napisao jedan skipovacki pisac. Oduziti se predcima a zaduziti potomke.